Dunja
Mladjahni Verter sa zvezdama u ocima,talentovano,dobro,casno celjade koje nosi neku duboku tugu kao prokletstvo,sam medju ljudima,samo svoj...eto moze mu se tako.
Babina Dunja sa ormara koja pamti detinjstvo,decak sa crvenom kapom,koji je navukao osmeh i ponos na lice svojoj babi,iznenadnim dolaskom u danima kokuznih vremena.Onaj koji ume da razume,da oseti,sa usadjenim vrednostima u genetski kod,zigosan od strane svojih predaka.
Don Huan neodoljiv sa osmehom decaka u kojeg su zaljubljene sve devojcice iz razreda,dok mu klikeri ispadaju iz dzepova,staklenci,porcelaneri,glogeri... on koji deli poslednje mrvice sendvica sa drugaricom iz klupe,sa kojom pije jedan sokic na istu izgrickanu slamcicu,najbolji prijatelj koji stavlja na glavu jabuku.
Boza zvani Pub koji ima herca da povuce damu na 18. menjajuci majice svakodnevno,ljubitelj lepih kosulja na delikatne dugmice po kojima klize njegovi prsti,dukserica sa kapuljacom da ga greju u dane zimske,majica na bretele na koje racuna u dugo toplo leto,one cije bretele lako skliznu sa ramena...bela pamucna majica koja mirise na cisto uflekana od argete pastete u kojoj voli da spava.
Hasta siempre El Comandante...sa kljucevima bacenim u duboke okeane,teretnjak ciji brod ne moze povuci mali Remorker.
Spartanac koji se bori pod nebom cije sunce su prekrile strele ispaljene od protivnika,Spartanac koji se bori u hladu.Recite mu da ako udjete na njegovu teritoriju,spalicete mu gradove i tvrdjave...a on ce vam samo reci...Ako.
Vjetar koji se vezat ne moze.Nikada.Onaj kome je je glad beskrajna a ruke vecno prazne,koji tugu ostavlja pod prozorima napustenih zena.
Medjed koji je upao u zamku vestog lovca.
Mrmot koji je posmatrao vevericu ispod njenog drveta,pa besan sto ne obraca paznju na njega,uzeo sa zemlje orah,zafljacio ga i pogodio je direkt u glavu...a danas su najbolji prijatelji.Veverica i Mrmot,koji treniraju fudbal na male golice,dok je Mrmot uci kako se postaje bolji igrac i kako je vaznije postici pogodak nego rizikovati u zelji da zavuces golcinu kroz ruke golmana i to petom.Veverica koja deli sa njim svoj sokic na slamcicu,i daje mu mrvice preostale od sendvica koji su drugi vec odavno pojeli.Uzivaju u svetu koji su stvorili za sebe,svesni da ce svako nastaviti svojim putem...jednog dana.Jer suma je tesko i opasno mesto za zivot.
Ovo sam sanjala,dok sam se radovala Komodoru,dok sam drzala nesto crveno na krivom tornju u Pizi,lezala na knjigama i papirima koji su bili moje more,rasirenih nogu i ruku kao da lebdim,sanjala budna bez moci da ovaj san sebi razjasnim,reci nabacane bez reda i smisla kao fotografije rasute po stolu,kao delici slagalice,svet posmatran kroz prizor kaledoskopa,kroz koji vidim Matorog jarca i Magaricu.
Najgori od sve dece u ova sugava vremena.
A onda sam se probudila...opet sam svasta sanjala.Malo mi je i to,nego sam Glupson nesposoban da protumaci san,a jos veci jer sam ovo objavila,pa se slobodno pravite kao da niste ni procitali.
No need to ask...