Brod u boci

Da li će me nekad tvoje ruke prepoznati

Da li će me nekad tvoje ruke prepoznati
kad u nama bude
već mnogo jeseni i zima
kad mi sjaj u oku izblijedi od kiša
i kad me možda više neće biti

Da li ćeš ponekad zaplakati noću
kad te sjeti davna zaboravljena pjesma
na sve ulice i restorane
sva ona mjesta koja ćeš pamtiti
po našoj nježnosti
i ljubavi u kristalnim prozorima
plavim maglama

Da li ćeš ponekad zaplakati
u prvi sumrak novog proljeća
u toj jedinoj preostaloj zraci
razbijenog sunca
kad osjetiš još jednom dodir moga dlana
kad me više možda neće biti

A sve će biti kao prije
i ona rijeka plava
i prozori tvoje sobe okrenuti daljinama
u koje smo htjeli

Da li ćeš me ipak zaboraviti
u predahu dviju ljubavi
a znaš da nam usne od istog poljupca boluju
i da nas ista tuga progoni stoljećima.

Željko Krznarić

Najbolje godine ovog zivota mog,
sjajne i rdjave
samo su kliznule k'o sila Dunava
pod senkom Tvrdjave.
Godine lavova, vina i makova
prosle su lagano,
k'o carski porucnik,
mlad i uobrazen, sa svojom draganom.

Al' marim ja,
to su samo kapi vremena
prosute k'o saka semena
po sirokoj njivi gospodnjoj.
O, marim ja,
gde su sada davni nemiri,
razigrani beli leptiri,
dani zvezda poklonjeni njoj, zauvek....

Veliki datumi, cekani,
cifrani kruzicem crvenim,
tiho su minuli k'o oblak pamucni
nad tornjem crkvenim.
Najbolje godine ovog zivota mog
prosle su podmuklo.
Malo sam zastao,
lose ih drustvo vec zauvek odvuklo.

Al' marim ja,
to su samo kapi vremena
prosute k'o saka semena
po sirokoj njivi gospodnjoj.
O, marim ja,
gde su sada davni nemiri,
razigrani beli leptiri,
vreme zvezda poklonjeno njoj, zauvek....

Bolje nije moglo...

Davni nemiri.Razigrani beli leptiri.Dani zvezda.Zauvek.

Veliki datumi.Vreme zvezda.

Najbolje godine ovog zivota mog.

Jel stvarno,bolje nije moglo?

Duboko u tebi

mozda sam ostavio trag svjetla

u noci izmedju zidova.

Ni svi dobri ljudi.

Ni svi koje znas.

Ni bijeg od samoce

u koju se povlacis

(Kada provali ocaj)

Jedva da su dovoljni

pred surovom snagom

krajnjom i konacnom

Duboko u tebi strasti slamaju

I ono sto je preostalo

I ono sto ne postoji

Ceznju za smrcu

Zelju za opstankom

Zudnju za slobodom

I volju da se poklonis sudbini kao na dlanu.

Duboko u tebi tisucu dobosara

Fanfare iz daljine

Zastave na pola koplja

Koga oplakujes ljubavi moja?

Crno znamenje na licu svog dragog

Sjetu u rijecima.

Jednom u zivotu

dat cu da me zdrobi

Muskarac hladnog stiska

i celicnog pogleda.

Johny.Moj heroj iz djetinjstva.Posle njegove muzike ostaje tisina.Cujem samo lupanje sopstvenog srca.Zacutim.Moj heroj oduvijek.Danas.Zauvijek.

Negdje tamo jedna pticica,izgnana pod najezdom kerova,primitivaca,seljacina,dupelizaca.Sljama koji nas je preplavio.Vjetrenjaca protiv kojih se sa takvim zarom borim.Vrijeme kada su losi djaci svijetom zavladali.

Ali duboko u meni (a narocito kad iz mene provali ocaj),znam,osjecam da ljubav mora spasiti ovaj svijet.Da ce sve dobre duse i vrijedne stvari izaci iz tame,evo bar ovako mi pojedini koji provirujemo iz svojih pecina bar u ovaj virtuelni svijet,i dajemo jedni drugima neku toplinu,rijeci,stihove,muziku.Utjehu.Ljubav.Ljudskost.Covjek kako to gordo zvuci.

Johny.Moj heroj.Tamo negdje...A ovdje zuvijek-Bog!Bog je ziv.Njegove pjesme.Urezane zauvijek u mene.

Zelja za opstankom.

Zudnja za slobodom.

Ja cijeli zivot sanjam

kako odlazim uz rijeku

starim parobrodom

koji vozi skitnice na zapad.

Dok zivim zivot

koji nisam birao sam

o suhom vjetru s juga

moja dusa sanja...

Zovem se Una.Ulazim u tridesetu.Nosim neisplakanu bol vecnog deteta.

Divlja u srcu.Vecito dete koje bi jos uvek da vozi biciklo po kisi.Da gledam strumpfove.

Da se zalecem na vetrenjace.Izbjeglica iz nekih tako bliskih a tako dalekih krajeva.

Sama i svoja.Izludjuju me navike,pravila,kompromisi.Ova ja kakva sam postala.Ni sama ne znam,kojim sam to putem krenula,na koje pogresno skretanje,koja pogresna odluka...

Ja sam pajac.Privatni pajac za osmehe i dobro raspolozenje.Smijehom strah pokrijem uvijek...

Ja sam uplaseno dete koje bi se nekada tako rado sakrilo u misju rupu,dok oluje ne prodju.

Ja sam borac.Uvek napred.Never,never,never give up.

Ja sam razum,brinem se o svima koje volim,stitim ih i glumim da sam jaka i odrasla.Uzmem njihov strah i ucinim da nestane.Dam im snagu i osmeh.

Ja sam srce,nekada se tako sklupcam na podu kupatila,kad me niko ne vidi,i dugo placem,znam svaku saru na tim plocicama,svaku pogresnu fugnu.Koja je deblja od predvidjene.

Ja sam ledena kraljica,ona za druge-lako je njoj,ima sve u zivotu,da nam je njen mozak da se odmorimo.Ja sam vestica koju treba kamenovati.Samo nema bezgresnih koji bi se usudili.

Ja imam svoja tri trna da me brane od sveta.

Ja pravim greske u zivotu,jer sam ziva,padnem i podignem se,i ceznem,tragam,idem dalje...

Najvise me moze dodirnuti ljudska dobrota.Jos uvek verujem da ce ljubav spasiti svet.

Poznajem najruznije lice coveka.Osetila sam ga.Dozivela na sopstvenoj kozi.

Jos uvek verujem u bajke.Uprkos svemu.Uinat.

Ja sam mimo svijeta.

...Ja znam da zivot na granici

je opasan i tvrd

al moje ime ovdje

od sad znaci pravda.

Izadji i bori se

ulica je prazna

al s prozora motre na nas.

          Ratnik svetlosti proucava vrlo pazljivo polozaj koji namerava da osvoji.

          Ma koliko njegov cilj bio tesko dostizan,uvek postoji neki

nacin da se savladaju prepreke.On istrazuje i druge moguce puteve,

ostri svoj mac,nastoji da ispuni svoje srce istrajnoscu

koja mu je neophodna da bi prihvatio izazov.

          Medjutim,kako dalje odmice,ratnik uvidja da postoje

teskoce na koje nije racunao.

         Ako bude cekao najpovoljniji trenutak,nikad se nece pomeriti

s mesta;potrebno mu je JEDNO ZRNCE LUDOSTI

da bi ucinio sledeci korak.

            Ratnik svetlosti uvek koristi i to zrnce ludosti.

Jer-u ratu i u ljubavi-nije moguce sve predvideti.

Totalno ponesena clankom blogerke behappy o omiljenom crtacu iz njene mladosti,zvizne me takav fles,da prosto moram napisati ove redove,i podeliti odusevljenje koje me je obuzelo.

Generacijo moja secate li se STRUMPFOVA?Koliko sam ih samo volela,ma koga zavaravam i danas sam luda za njima,narocito za zlim Gargamelom i njegovim crnim macorom Azraelom,sto je ucinilo da danas imam istu takvu crnu macku.Jao strumpfovi,mali plavi ljudi...

Ja pripadam generaciji koja polako ulazi u tridestu,a u biti sam jedno deriste koje nikada nece odrasti.Ljudi moji secate li se tog osecaja ciste,nevine,neiskvarene srece,sedite za tv ekranom u 7 i 15 i cekate da pocnu.Buljite u ekran,a trenuci su kao godine dugi u iscekivanju da ugledate spicu.Ma moze li se ista danas porediti sa tim osecanjem uzbudjenja,radosti?

Od silne srece,nestrpljenja buljite u ekran,kao da cete mislima ubrzati da sto pre pocne,i znate ta slova napamet,ma znate ih i od nazad kako se citaju,u pola noci da vas probude znate taj naziv da izgovorite od nazad.U pola noci.Ma znam ga i dan danas,u pola noci,da me polijete ledenom vodom ja cu vam reci sa osmehom na licu-INATRC MLIF.

I N A T R C       M L I F

Ratnici svetlosti se prepoznaju po pogledu.

Nalaze se u svetu,deo su sveta i upuceni su u svet bez bisaga i sandala.Vrlo cesto ispadaju kukavice.Ne postupaju bas uvek ispravno.

Ratnici svetlosti pate zbog gluposti,brinu se zbog beznacajnih stvari,smatraju da su nesposobni da se razvijaju.Ratnici svetlosti,s vremena na vreme,veruju da su nedostojni svakog blagoslova ili cuda.

Ratnici svetlosti cesto se pitaju sta ovde uopste traze.Bezbroj puta im se ucini da njihov zivot nema nekog smisla.

 Zato i jesu ratnici svetlosti.Zato sto grese.Zato sto postavljaju pitanja.

 I zato sto nastavljaju da tragaju za smislom-na kraju ce ga i naci.