Znakovi pored puta
Živeti u strahu, u kajanju...
U stalnom strahu od straha...
Ne moći oka sklopiti i ne moći dušom danuti...
I pri svemu tome raditi i smejati se i razgovarati,
to znači za ljude kao ja živeti i uspevati među svetom.
Dođe vreme kad se čovek nađe pred mračnim, neprelaznim jazom koji je godinama, polagano i nesvesno, sam sebi kopao. Napred ne može, natrag nema kud. Reči nestalo, suze ne pomažu; sramota ga da jaukne; a i koga da zove? Ne seća se pravo ni svoga imena. Tada vidi čovek da na zemlji postoji samo jedno istinsko stradanje, to je: muka nemirne savesti.
Toliko je bilo u životu stvari kojih smo se bojali. A nije trebalo. Trebalo je živeti.
Velika, prava ljubav pokazaće svoju punu snagu samo onda ako uspe da od dvoje ljubavnika, slabih ljudi, načini stvorenja koja se ne boje ni promena, ni nesreća, ni rastanka, ni bolesti, ni života ni smrti.
Ivo Andric
